Srbija danas jeste drugačija nego pre deset ili petnaest godina. Imamo više razgovora, više vidljivosti, manje zidova i više ljudi koji razumeju da različitost nije pretnja. Ali, istovremeno, još uvek imamo previše straha, uvreda, isključivanja i nasilja koji često prolaze kroz svakodnevicu gotovo neprimetno. Upravo zato je važno da o ovoj temi govorimo mirno, odgovorno i ljudski, bez rovova i podela.
Nekad mi se čini da se naše društvo još uvek nalazi negde između stvarnosti i filma „Moj privatni Ajdaho“, između potrebe da svako pronađe svoje mesto i osećaja da su neki ljudi zauvek osuđeni da budu na margini. Taj film nije samo priča o identitetu i usamljenosti već i o potrazi za prihvatanjem, za domom, za nekim ko će reći: „Vidim te i tvoje dostojanstvo nije manje vredno od mog.“
A upravo je dostojanstvo ono o čemu govorimo kad govorimo o ljudskim pravima i o granici između podrške, razumevanja i osude.
Ne postoji pravo koje se oduzima većini ako manjina dobije zaštitu. Ne postoji porodica koja je manje vredna zato što neko drugi traži pravo da živi bez straha, da nasleđuje svog partnera ili partnerku, da može da uđe u bolnicu da ih poseti, da ostvaruje socijalna i penziona prava. I ne postoji društvo koje može napredovati ukoliko deo svojih građana gura u tišinu.
Kao poverenik za zaštitu ravnopravnosti, verujem da institucije moraju da budu prostor sigurnosti za svakog građanina i građanku Srbije. To ne znači nametanje bilo čijeg načina života, već insistiranje na minimumu civilizacijskih standarda, da niko ne bude ponižen, dehumanizovan, diskriminisan ili napadnut zbog toga ko jeste.
U vremenu u kojem se društvo lako deli, gde je proganjanje proglašeno legitimnim, na nekim društvenim mrežama i pojedinim medijima, važno je sačuvati sposobnost da čujemo jedni druge. Dijalog nije slabost. Empatija nije ideologija. Poštovanje različitosti nije napad na tradiciju, već dokaz zrelosti jednog društva.
Zato je važno da ove nedelje ne govorimo samo o pravima LGBT+ osoba, već i o tome kakvo društvo želimo da budemo za sve ljude. Društvo u kojem mladi neće odrastati u strahu da pokažu ko su. Osetljivost mladih na sve u njihovom okruženju se posebno vidi i po broju samoubistava, o kojima malo ko piše. Cilj je da stvorimo društvo u kojem porodica znači podršku, bliskost i sigurnost, a ne isključivost.
I možda upravo zato nije slučajno što se uz ovu nedelju nadovezuju i Dani porodice. Jer porodica, u svom najlepšem značenju, nikad ne bi smela da bude mesto straha ili odbacivanja, već prvi prostor ljubavi, razumevanja i prihvatanja. Nasilju nema mesta u porodici, o čemu i novi Porodični zakon govori i uvodi standarde koje smo dugo čekali, a pre svega za one najranjivije, decu.
Svima koji narednih dana širom Srbije obeležavaju Dane porodice želim da ih provedu u miru, međusobnom poštovanju i bliskosti, sa svešću da se snaga jednog društva najbolje vidi upravo po tome koliko ume da zaštiti dostojanstvo svakog svog člana.
Dan po dan i postajemo bolje društvo, ravnopravnije, bliže čoveku, ali samo ako na tome posvećeno radimo.